Pret­hod­nu go­di­nu So­nja Vuk­sa­no­vić i Aca Lu­kas pam­ti­će po li­je­pim, ali i onim tre­nu­ci­ma ko­ji ni­su bi­li ta­kvi. Za kri­zu ko­ju su pre­ži­vje­li to­kom lje­ta, folk pje­vač i nje­go­va su­pru­ga ka­žu da ni­je ni pr­va ni po­sled­nja i is­ti­ču da im je to do­dat­no učvr­sti­lo brak i po­ja­ča­lo emo­ci­je. Iako tur­bu­lent­ni ži­vot ovog pa­ra mno­gi­ma sa stra­ne dje­lu­je čud­no, nji­ma je to nor­mal­no i obo­je tvr­de ka­ko ne že­le da slu­ša­ju mi­šlje­nje oko­li­ne. Naj­vi­še vo­le da vri­je­me pro­vo­de sa svo­jim ćer­ka­ma So­fi­jom i Vik­to­ri­jom, ko­je im uljep­ša­va­ju sva­ki tre­nu­tak. Ne­dav­no su po­ro­dič­no bo­ra­vi­li u Nje­mač­koj gdje su pro­sla­vi­li Sve­tog Ni­ko­lu, svo­ju kr­snu sla­vu, dok su No­vu go­di­nu do­če­ka­li za­jed­no na Aci­nom na­stu­pu u Im­puls ho­lu kod Kra­un Pla­ze.
- Vi­še se ni za šta spe­ci­jal­no ne pri­pre­mam jer je, po mom mi­šlje­nju, sve stvar tre­nut­ka. Ina­če, No­va go­di­na ni­šta mi spek­ta­ku­lar­no ne pred­sta­vlja kao ne­ko­me ko­me je to haj lajt – iskre­na je So­nja ko­ja ot­kri­va na ko­ji na­čin se pri­pre­ma­la za ro­đen­dan svo­je sta­ri­je kćer­ke
- Za So­fi­jin ro­đen­dan bi­le su po­treb­ne mno­go ve­će pri­pre­me, pr­vo zbog to­ga što je še­sna­e­sti, a dru­go jer ona sa­da već ima ne­ke od­re­đe­ne za­htje­ve, a sa­ma or­ga­ni­za­ci­ja iz­i­ski­va­la je mno­go vre­me­na i tru­da, ali sve je li­je­po pro­šlo.
I dok u mi­nu­loj go­di­ni ve­ći­na za so­bom osta­vlja sve ru­žne stva­ri i s ne­skri­ve­nim op­ti­mi­zmom oče­ku­je po­zi­tiv­ne tre­nut­ke u na­red­noj, So­nja i Aca že­le da pam­te sve ono što im se do­ga­đa­lo to­kom po­sled­njih dva­na­est mje­se­ci.
- U sva­kom bra­ku ili ve­zi ima raz­mi­ri­ca, što je nor­mal­no. U part­ner­stvu mu­škar­ca i že­ne če­sto do­la­zi do su­ko­ba mi­šlje­nja. Je­di­na stvar ko­ja mo­že da ra­sta­vi dvo­je lju­di je­ste pre­va­ra, a to se kod nas ni­je do­go­di­lo ni­ti ima bi­lo ka­kvih na­go­vje­šta­ja, bez ob­zi­ra na sve gro­zne pri­če ko­je su se po­ja­vlji­va­le u me­di­ji­ma. Ne bih da ko­men­ta­ri­šem de­ta­lje na­še ras­pra­ve, ali ho­ću da ka­žem da smo nas dvo­je shva­ti­li ka­ko že­li­mo da se po­mi­ri­mo jer ima­mo dje­cu i sa­svim je nor­mal­no da smo po­no­vo za­jed­no – pri­ča Aca o nji­ho­voj brač­noj kri­zi, a So­nja do­da­je:
- Sva­ku go­di­nu pam­tim is­klju­či­vo po li­je­pom, bi­lo je div­nih tre­nu­ta­ka u 2015, a što se ti­če onih ma­nje li­je­pih, ni to ne bih vo­lje­la da za­bo­ra­vim jer uvi­jek učim iz svo­jih gre­ša­ka.
Dan u nji­ho­vom do­mu je na­lik da­nu sa­svim obič­ne po­ro­di­ce.
- Gle­da­mo fil­mo­ve, gric­ka­mo... Sve što i dru­gi ra­de u svo­jim ku­ća­ma. Uče­stvu­je­mo u za­jed­nič­kom vre­me­nu – iskren je Aca. Nje­go­va su­pru­ga So­nja vo­li ku­li­nar­stvo i obo­ža­va da svo­joj po­ro­di­ci pri­pre­ma raz­ne spe­ci­ja­li­te­te, a o to­me ka­že:
- Gur­man sam i vr­sna do­ma­ći­ca, pa mi ni­je ni­je te­ško da odem na pi­ja­cu i sku­vam po dva tri je­la dnev­no, po­seb­no on­da ka­da me gri­ze sa­vjest jer ne­ko vri­je­me ni­sam ni­šta spre­ma­la.
Folk pje­vač i iza­bra­ni­ca nje­go­vog sr­ca sve če­šće od­la­ze u Nje­mač­ku jer su ta­mo po­kre­nu­li pri­vat­ni bi­znis i obo­je is­ti­ču da im ve­o­ma pri­ja ta­mo­šnji na­čin ži­vo­ta.
- U Nje­mač­koj sve je dru­ga­či­je i ure­đe­ni­je. Ne­ko­me se ta­mo do­pa­da, dru­gi­ma ne, ali ja sam od­ra­sla u toj ze­mlji i na­vi­kla sam na ta­kav si­stem i ure­dan na­čin ži­vo­ta. Sve se zna i ne­ma mno­go spon­ta­no­sti kao ov­de. U Sr­bi­ji uju­tru ka­da kre­ne­te od ku­će, ne zna­te ho­će­te li us­pje­ti da za­vr­ši­te sve oba­ve­ze i šta će­te mo­ra­ti da od­lo­ži­te za sju­tra­dan. To je za me­ne na­por­no jer sam na­u­či­la na di­sci­pli­nu – ka­že So­nja i ot­kri­va da u nji­ho­vom od­no­su i da­lje po­sto­je od­re­đe­ne tr­za­vi­ce.
- Mi sva­ki dan ima­mo krat­ku brač­nu kri­zu. Aca je mno­go opu­šte­ni­ji ka­da smo svi u Nje­mač­koj, pa je ta­kav i pre­ma na­ma. Ži­vot u Be­o­gra­du za nje­ga je ve­o­ma stre­san. Ta­mo vi­še uži­va jer še­ta uli­ca­ma, pot­pu­no je opu­šten i ne vu­ku ga za ru­kav na sva­kom ćo­šku da se sli­ka­ju s njim.
Vuk­sa­no­vi­ći su si­gur­ni da će osta­ri­ti za­jed­no. I da­nas, na­kon po­la de­ce­ni­je brač­ne za­jed­ni­ce, vo­le da iz­ne­na­đu­ju jed­no dru­go. Nji­ho­vi po­klo­ni ni­su ma­te­ri­jal­ni i obo­je se tru­de da osmi­sle ono što će onom dru­gom pri­či­ni­ti ve­li­ko za­do­volj­stvo.
- Aca me je ne­dav­no iz­ne­na­dio jer je ne­pla­ni­ra­no do­šao u Nje­mač­ku. Na­i­me, po­mje­rio je ne­ke na­stu­pe i ba­nuo u Di­sel­dorf. Zvao me je uju­tru i pi­tao: Gdje ste?, a ka­da sam re­kla da smo kod ku­će, do­šao je tak­si­jem i sa­mo se po­ja­vio na vra­ti­ma. Na­ša iz­ne­na­đe­nja ni­su po­klo­ni, već va­žne stva­ri. Ka­da mu ne zvo­cam, to mu pred­sta­vlja naj­ve­će iz­ne­na­đe­nje. Folk pje­vač ko­ji je ove go­di­ne imao broj­ne uspje­šne kon­cer­te, ali i po­slov­ne ko­ji ni­su ve­za­ni za mu­zi­ku, u No­voj go­di­ni ima jed­no­stav­ne že­lje za se­be i svo­je naj­bli­že.
- Uvi­jek že­lim sa­mo jed­no, a to je da osta­ne­mo zdra­vi kao do sa­da, da ne­ma­mo kom­pli­ka­ci­je i pro­ble­me, da bu­de­mo ma­lo vi­še za­do­volj­ni onim što ima­mo, kao i da ne že­li­mo ono što ne­ma­mo. Naj­va­žni­ji su rad na se­bi i spo­koj.
Pri­re­di­la:A.Š.


Život na pruzi Dizeldorf-Beograd

So­nja ko­ja pri­zna­je da joj sve če­šće pa­da na pa­met pre­se­lje­nje u rod­ni Di­zel­dorf
- Stal­no raz­mi­šljam o to­me, ali sve za­vi­si od škol­skih oba­ve­ze mo­je kćer­ke So­fi­je. Mo­žda će se ona ma­lo vi­še sta­ci­o­ni­ra­ti u Nje­mač­koj, a s njom i ja jer imam po­slo­ve ko­je me usmje­ra­va­ju ka Di­zel­dor­fu. Ipak, mi­slim da se ni­ka­da ne­ću ve­za­ti sa­mo za je­dan grad ili ze­mlju. Še­tam ova­ko po­sled­njih 15 go­di­na, a ta­ko će bi­ti i ubu­du­će.